Veoma velike rase pasa, koje mozemo da definisemo kao "jedinke,
cije su dimenzije znatno veci od dimenzija ostalih pasa" i
cija tezina iznosi od 45. kg do 100. kg i vise.
U pojedinim zemljama takve rase iznose 10 odsto od svih pasa, unesenih
u rodovne knjige.
Zbog velike visine i tezine takvi psi imaju specifican nacin zivota
i njihovi vlasnici pripadaju posebnom i retkom soju ljudi. Naime,
takvi psi tezko podnose zivot u zatvorenim prostorijama i vlasnika,
koji vodi statican nacin zivota. Troskovi lecenja i odrzavanja takvog
psa uobicajno proporcionalni njegovoj velicini i dosta su skuplji
za jednu dogu ili bernardinca u poredjenju sa lecenjem, recimo,
jorksirskog terjera. Znaci, osnovni zadatok vlasnika takvog psa
- preventiva oboljenja.
Energetske potrebe
Osnovne energetske potrebe velikih pasa su 40-50 kkal na jedan
kg mase dnevno. Kolicina hrane, koju pas konzumira u toku jednog
dana varira izmedju 1. do 2. kg, zavisno od rase, uzrasta i nacina
ishrane. Realne energetske potrebe takodje su u zavisnosti od rasne
pripadnosti i dostizu 80 do 180 odsto od srednjih teoretskih potreba
(ili 132 kkal/kg). Iz toga sledi, da su veliki psi jedu velike kolicine
hrane, tako da o sastavu hrane i izbalansiranosti njenih sastojaka
mora se strogo voditi racuna. Vrlo cesto vlasnici ovih pasa koriste
kombinovani nacin ishrane, t.j. ukljucuju u obrok kako industrijske
granule tako i "domacu kuhinju", sto objasnjavaju ekonomskim
uslovima.
Kod velikih pasa uobicajne su prolive i ceste defekacije. Razlog
je u tome da duzina i masa degestivnog trakta kod ovih pasa relativno
mala u odnosu na pse drugih rasa (tri odsto njihove tezine u poredjenju
sa sedam odsto kod manjih pasa). Takodje za njih je karakteristican
dosta brzi "stomacni tranzit" hrane. Pored vec navedenih
osobina zivotni vek ovih pasa je dosta manji i znatno je veca predispozicija
prema nekim oboljenjima (prosirenje i zavala zeludca, osteo-artikularne
peremecaji i sl.).
Rezultate istrazivanja na Univerzitetu Purdue u SAD, u kojim je
ucestvovalo 42 076 pasa pet vecih rasa (doga, bernardinac, rotvailer,
njufaundlend i bernski planinski pas), cije su vlasnici potrazili
veterinarsku pomoc, potvrdile su te njihove osobine. Ukupno 4 753
pacijenata, ili 11 odsto od svih prijavljenih pasa patili su od
osteo-artikularnih peremecaja (73 odsto), sindroma proserenja i
zavale zeludca (14 odsto) i od srcanih obolenja (13 odsto).
Posirenje i zavala zeludca
Kako su pokazala ova istrazivanja, sindrom prosirenja i zavale
zeludca iznosi 1,53 odsto od svih obolenja, koja su bila diagnostirana
kod veoma velikih pasa razlicitog uzrasta. Najcesce obolevaju psi
u periodu od sedam do deset godina. Od svih obolelih pasa 73 odsto
su bili nemacke doge.
Za ovaj sindrom karakteristicno je stagniranje "stomacnog tranzita".
Posledice toga (peremecaji krvotoka i disanja) vrlo brzo mogu da
izazovu sok, koji moze da prouzrokuje uginuce zivotinje. Zato pomoc
mora da bude pruzena sto pre moguce.
Ovaj sindrom je karakteristican za odrasle pse krupnih i veoma krupnih
rasa. Mogucnost oboljenja se povecava sa godinama i varira od dva
do deset odsto. Razlog ovog oboljenja do kraja nije poznat, ali
postoje dva uzroka, koji mogu da izazovu pojavu ovog sindroma. To
su obim grudnog kosa i konzumiranje velike kolicine hrane. Zato
epidemiolosko istrazivanje pokazalo negativnu korelaciju izmedju
obima sastojaka ishrane i pojavom sindroma zavale i prosirenja zeludca
kod velikih rasa pasa.
Verovatno na pojavlivanje ovog oboljenja utice i veliki obim vazduha
u zeludcu kod ovih pasa. Mnogobrojna istrazivanja su pokazala sto
vazduh stize u zeludac u toku konzumiranja obroka, a ne stvara se
u toku fermentaciji hrane. Znaci, treba spreciti halapljivo unosenje
hrane da bi smanjili mogucnost gutanja vazduha. Neki od istrazivaca
preporucuju podizanje cinija na odredjenu visinu ili ubacivanje
u ciniju nekoliko predmeta (naprimer, teniskih lopti), kako bi smanili
brzinu unosenja hrane. Korisno bi bilo podeliti dnevni obrok na
vise porcija ili navlaziti hranu zbog stimulaciji rada zeludca.
Takodje ni su preporucljivi bilo kakve aktivnosti ili vezbe pred
hranjenje ili neposredno posle hranjenja. Treba izbegavati hraniti
psa kasno uvece ili pred odlazak vlasnika od kuci. I na kraju napomena
vlasnicima - na vreme zapazene prve simptome dozvoljavaju brzo i
efikasno sprovodjenje hirurskog zahvata, koji moze da spasi zivot
psu.
Osteo-artikularna obolenja
Po podacima istog americkog istrazivanja, u osam odsto slucajeva
predstavnici pasa velikih rasa stradaju osteo-artikularnim peremecajima
(artropatije, displazije i sl.). U vise od 61 odsto slucajeva u
pitanju su bili rotvajlere, od njih vecina (8 od 10) do 4 godine
starosti. Preovladjivanje ove vrste obolenja kod velikih rasa postaje
razumljivo ako se uzme u obzir njihova tezina i opterecenje kostiju,
ligamenata i zglobova ovih zivotinja. Bez obzira na to, sto proces
rasta je genetski izprogramiran, nacin ishrane i trening mogu da
peremete taj razvojni proces. Neophodno je ogranicavati unosenje
energosnabdevajucih elemenata, jer ako njihova kolicina u ishrani
prevalira, moze da dodje do brzeg i neproporcionalnog porasta zivotinje.
Zato treba strogo kontrolisati tezinu psa. Autor predlaze merenje
psa jednom nedeljno uz pomoc vagi.
Ovakva oboljenja relativno su cesta kod pasa velikih rasa i za odredjeno
vreme mogu da dovedu do neophodnosti hirurske intervencije, a zatim,
naravno, i postoperacijone nege. Takvi troskovi mogu da budu preveliki
za vlasnika psa. Zato je neophodno posvetiti vecu paznju preventivi
ovih oboljenja.
Tumori
Mnogobrojna epidemoloska istrazivanja potvrdjuju relativno cestu
pojavu tumora kod pasa veoma velikih rasa. Kao primer navedemo osteosarkomu
- najcescu vrstu tumora kod pasa: ako za jedinicu uzmemo rizik oboljenja
psa tezine ispod 10.kg, to kod psa tezine 20-35.kg taj rizik sastavlja
osam, a kod najvecih pasa-giganata (dzinova) rizik se povecava 60
puta.
Troskovi lecenja tumora, bilo medikamentozne, bilo hirurske, u glavnom
proporcionalni velicini psa. Vrlo cesto vlasnici se odlucuju da
odustanu od lecenja, jer shvataju, da ne mogu znatno da povecaju
zivotni vek svog ljubimca.
Kardiomiopatije
Poznato, da kod pasa velikih rasa cesce se srecu kardio-vaskularna
oboljenja nego kod manjih pasa. Rizik uginuca od kardio-vaskularnih
oboljenja za 3,7 puta je veci kod krupnijih pasa od cetri do sedam
godina starosti, nego kod bilo kojih drugih pasa. Istrazivanja Univerziteta
Purdue su potvrdila ove podatke. Kod 1,8 odsto jedinki krupnijih
rasa, koji su dosli na pregled, bili su diagnostirane smetnje nije
urodjenog karaktera. Najcesce su obolevaju nemacke doge i njufaundlenderi
(2,7 odsto), zatim bernardinci (1,1) i rotvajleri (0,6).
Dilataciona kardiomiopatija (DKM) - sindrom zastupljeniji kod pasa
vecih rasa. Verovatno, u etiologiji i patogenezi ovog oboljenja,
lecenje kojeg je simptomatsko, vazne su uslovi ishrane i uzroci
genetskog porekla.
Dalje...
|